Symblogia

Blog za rasprave o filozofiji, znanosti i kulturi

Archive for Kolovoz 2013.

Masovni pokreti i demokracija

Posted by Joško Žanić dana 20/08/2013

Prenosim tekst Danila Mandića, doktoranda sociologije na Harvardu, objavljen u online izdanju beogradske Politike (http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Tri-lekcije-iz-demokratije.sr.html) 16. 8. 2013., kao i početak naše debate inicijalno vođene putem emaila:Protesters

Tri Lekcije iz Demokratije: Društveni Pokreti u Turskoj i Brazilu

                Vojna brutalnost u Egiptu je ponovo obradovala ljubitelje ironije. Zar je moguće da jedan demokratski revolucionarni pokret, kome je zavideo ceo svet, za manje od dve godine stvara svoju sopstvenu noćnu moru? Zar da jedan istorijski trenutak nacionalnog ujedinjenja postane uvodna špica za gradjanski rat? Zar je lek protiv Mubaraka pogoršao stvari više od bolesti?

                Moglo bi se oprostiti mišljenje da je sve krenulo naopako upravo zbog masovnih društvenih pokreta. Zaboravljamo da u drugim društvima slični pokreti nisu otvorili pandorinu kutiju, već učvrstili i demokratiju i (uprkos površnom utisku) dugoročnu stabilnost.

                Kao večiti general posle bitke, društvena nauka je bila zatečena vrelim letom u Turskoj i Brazilu. Masovni protesti (još nedovršeni) su uzrujali svetska tržišta, naježili vladare na svim kontinentima, i probili nacionalne rekorde po veličini, rasprostranjenosti, i broju žrtava. Kritičari kapitalizma su videli zakasnelu reakciju na svetski neoliberalni poredak, dok su entuzijasti doživeli nemire kao lokalizovane, kratkotrajne i bezazlene (“bolovi rast,” kažu urednici Washington Post-a).[1] Izmedju Arapskih proleća i Egipatskog puča, ovi nemiri su poučan pogled u budućnost – uz dužni optimizam – i za zemlje našeg kalibra.

                Lekcija #1. Društveni pokreti će biti u porastu uz demokratizaciju. Decenijama je teza bila da će uz širenje demokratije pokreti erozijom nestajati. Kada ljudima obezbedite formalne demokratske kanale, oni će odložiti svoje pištaljke i gas maske zarad glasačkih listića. Denjel Bel, sveta krava Harvarda, je uveravao da su masovni pokreti, uz ideologiju, stvar prošlosti. Medjunarodna tela ubedjuju autokratske režime (uključujući Sirijski) da se prepuste demokratiji ne iz ljubavi prema zapadu, već zbog samointeresa. Ako želite trajno eliminisati javne nemire, demokratizujte! Turske vlasti su 2007 sa rekordnih 50% glasova ušli u parlament, postali model parlamentarne integracije Islamskih stranaka u Egiptu i Tunisu, pa čak i sa Kurdima napravili značajne korake (nečuvene za, recimo, Tursku devedesetih). Brazilski put od autoritaritarizma i vojne diktature do Obamine ode Brazilu kao “modelu demokratije za Arapski svet“ (2011) je bio jednako impresivan. U oba društva, ipak, pokreti su eksplodirali ne samo uprkos funkcionalnih demokratskih institucija i slobodnih izbora, već zbog i protiv njih.

                Lekcija #2. Nedefinisanost je prednost. Poredjenja Turskih i Brazilskih protesta sa “Okupiraj Vol Strit” su površna, ali razumljiva: te pokrete karakteriše nedostatak jasne organizacione hijerarhije, raznolikost vodja i predstavnika (ako se uopšte mogu identifikovati), i tvrdoglav otpor prema rešavanju problema formalnim institucionalnim kanalima. Još veselije, ispostavilo se da su originalni zahtevi enviromentalista za održavanje trga Taksin, odnosno korisnika autobusa za smanjenje cena karata, samo vrh ledenog brega. U pokrete su uletele struje iz praktično svih ideoloških i demografskih kategorija (takozvani “I mi smo ovde!” pokreti). Sa kim i o čemu, onda, država da pregovara? Brazilske vlasti, a Erdogan još više, su raznolikost demonstracija izjednačili sa vandalizmom i ekstremizmom, te lakše opravdali prekomernu silu. Ali strategija nedefinisanosti ima i svoje prednosti. Ti pokreti su masovniji, inkluzivniji, izdržljiviji i fleksibilniji u svojim zahtevima. Državne koncesije, zbog takvog pritiska, su osvojene u više oblasti. Iluzija je bila da će institucionalna demokratija obezvrediti vaninstitucionalnu mobilizaciju; naprotiv, prva ne funkcioniše bez druge.

                Lekcija broj #3. Ekonomski rast ne znači ništa. Takozvana “nova tržišta,” medju kojima su Turska i Brazil bila najuzornija, imaju 80% svetskog stanovništva a 40% globalne ekonomije. Dok je razvijene zemlje razarala kriza, ove buduće super-privrede su dosledno rasle i do 8% godišnje. Priliv i stvaranje kapitala su bili sve impresivniji, dok se siromaštvo i nezaposlenost smanjivala po stopi o kojoj Evropa sanja. Od 2003 do 2011, četrdeset miliona brazilaca je iz siromaštva prešlo u srednju klasu.  Turska je postala udžbenički primer sužavanja nejednakosti, a samo od turizma zaradjuje više nego BDP većine zemalja sveta. Kada dovoljno ljudi uživa u nekoj verziji Američkog sna, govorilo se, masovni protesti će biti nepotrebni. Ko je lud da ide na ulicu ako ima frižider, automobil i svoju malu bašticu? Ispostavilo se, naprotiv, da rast srednje klase znači i rast srednjoklasnih zahteva. Državni kapacitet izvesno počne da zaostaje za javnim očekivanjima. Glavni motor društvenih pokreta je upravo bila nesposobnost političkih institucija da isprate nagle promene u ekonomskoj sferi. Sasvim suprotno od triumfalističkih teza mnogih ekonomista, privredni rast je talac društvene i političke podloge.

Sociolozi su sjajni u predikcijama…o prošlosti. Često se čuje pitanje: “kada će ti političari konačno početi da rade ono što treba?” Odgovor iz Turske i Brazila je jasan: kada ih društveni pokreti nateraju na to. Sebi smemo dopustiti ovo predvidjanje: demokratija će biti onoliko kvalitetna koliko je konstantnog, udruženog i agresivnog javnog pritiska.

JŽ:

Osobno nisam pretjerano sklon javnom hučanju – mislim da je ono potrebno onda kad demokratske institucije još nisu uspostavljene ili kad zakažu, ali poželjno je za stabilnost (jednom uspostavljenog demokratskog) društva da ga je što manje.  A javni pokreti su inherentno nestabilni i nepredvidljivi. Ono što mislim da jest ključno za demokraciju je javna scena, javna debata, javna kritika, osobito recimo u situaciji gdje postoji opasnost da radikalne snage dođu na vlast – no, to je debata i kritika koja se odvija preko medija, ne marširanje masa. S druge strane, ako neki tip totalitarnog pokreta dođe na vlast u nekoj zemlji, onda je već opravdan i oružani otpor, tj. nešto više i agresivnije od “običnog” javnog pokreta. Na trećem mjestu, tu su razne “nevladine” udruge, udruge civilnog društva, koje su uobičajen dio demokracije, i imaju razne agende (u nas, npr., upravo žele referendumom uvesti u ustav definiciju braka kao zajednice muškarca i žene, da bi spriječile gej meridž i apokalipsu kršćanske kulture – eto kako izgleda divna “direktna demokracija” kad nema ona ciljeve koje teoretičari iste primišljaju kad je zastupaju). Dakle, imamo, kao normalne aspekte demokracije: 1. javnu debatu, 2. civilne udruge. Kad i ako na vlast dođu snage koje žele srušiti demokraciju kao takvu, onda već imamo pravo na oružani otpor, ali to već znači da je poredak/procedura otišla kvragu, i da je situacija postala izrazito nepredvidljiva. No, ne vidim veliku ulogu, ni poželjnost, javnih pokreta o kojima govoriš, osobito ako su nedefinirani. Nedefinirani pokret pretvori se u tulum koji se brzo ispuše (occupy whatever).
Čini mi se da si se zaletio kad si rekao da ekonomski rast “ne znači ništa”. Zapravo znači upravo ono što kažeš u nastavku, a na što je lijepo ukazao Fukuyama: uznapredovali kapitalizam ima sklonost potaknuti uspostavu liberalne demokracije (upravo zbog porasta obrazovanog srednjeg sloja). Često se kladim s ljudima da će Kina za manje od 50 godina biti lib dem.

DM:

Mislim da osnovnu tezu deliš sa standardnom “modernization theory” pričom: da su pokreti nepotrebni kada je demokratija funkcionalna, a pošto se demokratija širi i razvija oni će postajati redji. Ja kažem da neće biti funkcionalna bez njih i da, as an empirical matter of fact, oni postaju sve češći uz širenje demokratije (prihvatam ti opkladu za Kinu; i dodajem još $1000 da će za 50 godina biti duplo češći i masovniji protesti u Kini kada demokratizuju). Taj generalni pogled istorije bi dobro preispitao.

Parlament, stranke, mediji, sudovi, itd. su sve institucije koje funkcionišu bolje pod javnim pritiskom. Ako je proceduralizam vera u neke andjele, reprezentativce, koji će verno prenositi volju naroda, ne znam gde ih nalaziš. Turska demokratija, recimo, ima više novinara u zatvoru nego BILO KOJA ZEMLJA NA SVETU (i to ne po glavi stanovnika, nego po ukupnom broju). Ovaj letnji pokret je to pitanje “ugurao” u državne institucije na ozbiljan način. Dakle, postalo je deo procedure, ali ne bez tog silnog vaninstitucionalnog marširanja. Ja bi te pitao, da li stvarno misliš da je to konkretno pitanje moglo da se poboljša bez takvog pritiska?

Što se tiče nedefinisanosti, to mi je omiljena tema, ali malo složenija. Drugom prilikom.

Ja nisam govorio o nasilju, pa mi se čini da se više ne slažemo oko terminologije nego oko suštine. Zašto tebi pokreti nisu deo “javne scene”? Kažeš preko medija, a ne marširanjem masa. Malo je to pojednostavljeno. Koji pokret ne ide preko medija? Da li je marširanje kolektivna akcija kao peticija, ili je peticija “medijska” i legitimna, a marširanje ne? U vezi sa tim, kad si rekao tu su razne “nevladine” udruge, udruge civilnog društva, koje su uobičajen dio demokracije, i imaju razne agende,  ti u potpunosti podržavaš moju tezu. Sem ako si spreman da po političkoj predrasudi odredjuješ koji pokret je NVO a koji nije. Da li je Muslimansko Bratstvo NVO? Anti-gej lobi jeste, kažeš, a da li je Brazilski pokret protiv korupcije?

Za totalitarne pokrete se potpuno slažemo, ali namerno sam fokusirao na Tursku i Brazil jer one to nemaju. Ja bi čak rekao da je tobože totalitarna i autoritarna slika Erdogana pogrešna. U najboljem slučaju, to su samo autoritarne TENDENCIJE, česte u demokratijama. Ali pričati o njegovoj diktaturi kao opravdanju za proteste je potpuni promašaj. Niti je on nešto posebno Islamizovao državu (bio, video: alkohol se lakše kupuje nego u Švedskoj. Pitao je “da li verujete zakonu Alaha ili zakonu alkoholičara Ataturka?” Pa šta? Sekularna država načisto. Slabiji razvod crkve i države u Hrvatskoj i Srbiji nego tamo, ja ti garantujem). Protesti su legitimni iz drugih razloga, i bili bi legitimni ČAK i kad država ne bi nasiljem odgovarala kako jeste.

A ekonomski rast stvarno mislim da je precenjen. Od Polanjija pa na dalje, meni se “social embeddedness” urezao u glavu kao sjajan korektiv prema ekonomskom determinizmu. Odakle, pitam opet, ovoliki društveni protesti u “economic miracle” zemljama?

JŽ:

Moja teza nije bila toliko predviđanje o budućoj učestalosti protesta, već stav da oni nisu poželjni u razvijenoj demokraciji – drukčije rečeno, ako jesu učestali, to je indikator da demokratski sustav, procedure i institucije, ne funkcionira dobro, pa ljudi moraju izaći na ulicu.
Ja ne vjerujem u “anđele, reprezentativce”, već u pravila igre, za koja je bolje da se poštuju, inače situacije postaje nepredvidljiva i volatile. Turska je svakako zemlja manjkave demokracije, kao što sam ukazuješ s primjerom novinara u zatvoru (premda si sam kasnije skačeš u usta navođenjem lakoće kupovine alkohola), premda nipošto totalitarna – moja referenca na totalitarizam bila je teoretske naravi, ako-onda scenarij. A budući da je demokracija u Turskoj manjkava, javni protesti su opravdani (i, opet, indikator manjkavosti demokracije).
Oko legitimnih i nelegitimnih pokreta: moj je problem s, takoreći, “disruptivnim” pokretima, koji igraju mimo pravila, uključuju razne tipove blokiranja normalnih “protoka” (onemogućavanje kretanja preko nekog prostora, onemogućavanje obavljanja nekih djelatnosti, itd.). Oni, osim što su inherentno nepredvidljivi i potencijalno eskalantni (npr. neredi u LA-u ’92., koji su se pretvorili u pljačkanje korejskih dućana), također ugrožavaju prava onih koji se ne slažu s njihovim ciljevima i žele normalnu protočnost (recimo, blokade fakulteta u Hrvatskoj prije nekoliko godina, danas traktori na cestama koji blokiraju promet, itd.). Zato mislim da su oni neophodni samo kad je demokracija zakazala (i ovisno o sferi u kojoj je zakazala, ekonomskoj, političkoj, nadalje obrazovnoj, zdravstvenoj, itd.), a inače je poželjno da civilne udruge djeluju prema pravilima, dakle, recimo skupljaju potpise za referendum i sl. Što ne znači da će se ciljevi tih udruga nužno svidjeti onima koji su zagrijani za taj tip djelovanja – v. pod inicijativu za spas “istinskog braka” u Hrvatskoj.
“Economic miracle” zemlje (Brazil, itd.) – opet isto: indikator manjkavosti demokracije (not surprisingly). Korupcija, itd., sustav u nekim aspektima zakazuje ili uopće nije dobro uspostavljen.

DM:

Mislim da pričamo u cross purposes jer mešamo normativno i empirijsko. Ali valjda nepoželjnost zavisi od nekih činjenica. Jedna takva činjenica je da će protesti biti sve češći uz demokratizaciju. I?

Drugo činjenica je da ti protesti postaju češći i masovniji u manje maljkavim demokratijama nego u više maljkavim demokratijama. Zar to ne menja našu procenu o opravdanosti-legitimnosti?

Ali moja teza, dakle, se ticala primarily tih činjenica, pa možemo oko njih da se složimo pa da se razdvajamo o normativnoj evaluaciji.

Razvodi braka su nepoželjni, kažemo. Ali sve će biti češći i češći u slobodnim zemljama. I? Bilo bi lepo, u nekom imaginarnom svetu, da većina tih brakova funkcioniše i da se porodični problemi rešavaju za kuhinjskim stolom dijalogom i ljubavlju. Ali većina neće. Treba onda i razmotriti, valjda, da li ti razvodi imaju neku pozitivnu funkciju – po samostalnost, nezavisnost individue, smanjenje nasilja, produktivnost na poslu, šta ti ja znam? Isto tako za pokrete – oni su zdrav korektiv i doprinos svim ti proceduralnim čarima koje pominješ. Pravila igre se učvšćuju uz njih. LA riots upravo su to uradili: pravila igre su bila rasistička, a sada je teže biti policajac koji diskriminiše jer su pokreti to onemogućili.

I nisi mi odgovorio, da li stvarno veruješ da je verovatno da će formalnim procedurama pitanja tipa novinari u Turskoj, rasizam u LAu, itd. se rešiti bez pritiska pokreta? Ne da li je poželjno da se tako reše, nego da li će zapravo?


[1] “Growing pains.”

Posted in politička filozofija | Označeno: , | 22 komentara »

Što je to filozofija?

Posted by Pavel Gregoric dana 08/08/2013

brainBloggerica Maria Popova izvukla je različite definicije filozofije u popularno-filozofskoj uspješnici Davida Edmondsa i Nigela Warburtona Philosophybites, proizašloj iz odličnog podcasta istoga imena u kojemu Warburton i Edmonds razgovaraju s prominentnim filozofima o temama iz njihova područja bavljenja. Preporučam slušanje podcasta, čitanje knjige, kao i pretplatu na kulturnjački blog Brainpickings koji piše Popova.

Ovaj post o različitim definicijama filozofije potaknuo me na sljedeća tri nepovezana razmišljanja.

Prvo, ima nešto neobično u disciplini koja dopušta toliko različitih definicija, odnosno u disciplini koja nema jednu ili nekoliko manje-više standardnih definicija. Naime, ako nema standardne definciije filozofije, kako znamo da je to ona jedna disciplina, a ne više njih? Ili da je ona uopće – disciplina? Rekao bih da su kontinentalna i analitička filozofija doista dvije različite discipline, s različitim definicijama, no čak i ako ostanome u okviru jedne ili druge, postoji veliki broj divergentnih definicija. Pa ipak, sklon sam misliti da kontinentalna filozofija dopušta veći broj različitih definicija nego analitička i da to ukazuje na to da je ona u manjoj mjeri “disciplina” od analitičke.

Drugo, sjećam se kako smo na prvoj godini studija filozofije, onog starog humboldtovskom za kojim su neki još uvijek nostalgični, na kolegiju “Uvod u filozofiju” pola semestra utvrđivali kako jedino filozofi mogu dokučiti što je to filozofija, iako se filozofi ne slažu je li i tko dokučio što je to filozofija, jer je nedokučivost toga što je to filozofija misterij filozofije same. Misterij koji filozofiju, tobože, čini osobito zanimljivom a nas filozofe osobito dubokima i važnima. Pjesnici su čuđenje svijeta, a mi filozofi smo čuđenje svega ostaloga, uključujući filozofije same. Nisam siguran koliko je to tada bilo poticajno pupajućim studentima filozofije, ali u svakom slučaju sada mi se čini pomalo smiješnim. Nekako mi se čini da bi se najprije trebalo okušati u filozofskim problemima i argumentima, pa tek onda reflektirati o prirodi te djelatnosti. Kao da se šegrte upućuje u tajne tesarstva tako da se reflektira o tome što je to tesarstvo i kako ga definirati, prije nego li ih se nauči razlikovati vrste drva koje se mogu tesati i uvježba u rukovanju pilom, dlijetom i blanjalicom.

Treće, postoji jedna definicija filozofije koja potječe od stoika, a koja je važila kao manje-više standardna definicija bar tisuću godina do Alkuina: “Nastojanje oko mudrosti shvaćene kao sustavno znanje o prirodnim, ljudskim i božanskim stvarima” (SVF II.36). Ta definicija danas je preširoka i neadekvatna, jer sustavno znanje o prirodnim stvarima daje nam znanost, o ljudskim stvarima daju nam društvene znanosti, kognitivna znanost i biomedicina – ostavljajući filozofiji i teologiji možda sustavno znanje o božanskim stvarima. Uz to, filozofiji preostaje meta-razina, odnosno sustavna refleksija o svim tim stvarima kao i moment njihovog povezivanja u koherentnu sliku. Na tom tragu je i definicija filozofije koju je dao Wilfrid Sellars: “The aim of philosophy, abstractly formulated, is to understand how things in the broadest possible sense of the term hang together in the broadest possible sense of the term” (u tekstu “Philsophy and the Scientific Image of Man” u njegovoj zbirci Science, Perception and Reality iz 1962.). Za tu definiciju Dennett u svojoj posljednjoj knjizi veli, bez oklijevanja: “That is the best definition of philosophy I have encountered” (Intuition Pumps and Other Tools for Thinking, 2013, str. 70).

Posted in filozofija, znanost | Označeno: , , , | 13 komentara »

 
%d bloggers like this: